Na staklu male prodavnice stajalo je da se vraćam za petnaest minuta. Nisam napisala razlog. Emir me čekao iza ugla, s dvije čaše kafe i kaputom zakopčanim na pogrešno dugme. Imao je pola sata prije nego što se njegova sestra vrati na posao i on preuzme brigu o ocu. Ja sam čekala ženu koja nekoliko popodneva dolazi mojoj majci. Između naših obaveza ponekad se otvorila pukotina dovoljno široka za kratku šetnju.
Upoznali smo se u redu za kupovinu kućnih potrepština, oboje s istim velikim pakovanjem maramica. Naše prve poruke bile su praktične, pa duhovite, pa sve nježnije. Ipak, sastanci su propadali češće nego što su uspijevali. Jednom sam plakala nad gotovom večerom koju niko neće pojesti jer mu je sestra javila da mora ostati duže na poslu. Emir mi je tada ponudio da odustane od svih budućih planova kako me više ne bi razočarao.
Rekla sam mu da me ne štiti tako što će nestati. Onda sam morala priznati da i sama njegove dolaske ponekad zamišljam kao spas od vlastitog dana. Nisam željela samo njega, nego i nekoga ko će preuzeti telefon, odnijeti kese i znati šta dalje. To nije bila poštena ponuda za početak veze. Emir se nasmijao bez veselja i rekao da i on povremeno sanja ženu koja će njegovom životu donijeti dodatni par ruku.
Prestali smo se pretvarati da ćemo uskoro imati sasvim slobodan vikend. Dogovorili smo kratke susrete i pravo da budemo razočarani kad propadnu, bez optužbi da drugo ne mari. Nisam preuzela brigu o njegovom ocu, niti je on postao moj besplatni dostavljač. Pomagali smo kad možemo i pitali prije nego što obećamo. Čak smo jednom uspjeli otići u kino, premda smo oboje zaspali prije završetka.
Tog dana iza prodavnice kafa je bila prevruća za vrijeme koje imamo. Emir je svoje pogrešno dugme primijetio tek kad sam mu se približila. Htjela sam ga popraviti, pa odustala i poljubila ga. Nasmijao se, prosuo malo kafe na rukav i rekao da će otac opet misliti kako žuri bez razloga. Stajali smo nekoliko trenutaka, ne naročito mladi ni bezbrižni, ali dovoljno zaljubljeni da nam ulica izgleda drugačije.
Vratila sam se u prodavnicu s dvije minute zakašnjenja. Mušterija je čekala pred vratima i pitala je li sve u redu. Rekla sam da jeste. Navečer sam Emiru poslala fotografiju novog natpisa s preciznijim vremenom povratka. Odgovorio je da će pokušati stići. Nije obećao više. Spremila sam telefon i otvorila majci vrata balkona, noseći u običan nastavak dana nešto što nije bilo ni obaveza ni bijeg.