Za mog muža sam četrnaest godina prišivala dugmad. Nije znao provući konac kroz iglu, barem je tako tvrdio. Pokušao bi, uzdahnuo, napravio čvor na pogrešnom mjestu i ostavio košulju na stolici. Ja bih je završila dok gledamo televiziju. Bilo je brže nego slušati njegovo gunđanje, što je vremenom postalo objašnjenje za mnoge poslove u našoj kući.
Vratila sam se kući ranije jednog četvrtka jer je sastanak otkazan. Damir je sjedio za kuhinjskim stolom i šio poderani džep na ribarskoj torbi. Pokreti su mu bili sitni i sigurni. Pored njega su ležale makaze, dvije igle i uredno odrezani komadi tkanine. Nije me čuo dok nisam spustila ključeve. Tada je ruka ostala podignuta, s koncem koji je visio između prstiju.
Prvo je rekao da je ovo drugačije. Onda da ga je drug pokazao prošlog vikenda. Pogledala sam šav, pa fotografiju njegove majke na polici. Bila je krojačica. Sjetila sam se kako je jednom spomenula da su joj oba sina pomagala dok su išli u školu. Damir je tada promijenio temu. Ja sam tu sitnicu zaboravila, zajedno s mnogim drugim stvarima koje nisu izgledale vrijedne svađe.
Nisam vikala. Sjela sam i upitala šta još ne zna samo dok sam ja tu. Uvrijeđeno je rekao da pretjerujem zbog dugmeta. Za njega je problem bio jedna mala okrugla stvar. Za mene su iznenada oživjele sve večeri kad sam završavala ono od čega je on teatralno odustajao. Nisam znala koliko je puta stvarno bio nespretan, a koliko puta samo dovoljno strpljiv da sačeka da ja preuzmem.
Te večeri ostavila sam njegovu čistu košulju na istoj stolici, bez dugmeta. Pitao je treba li sada voditi evidenciju o svakoj sitnici. Rekla sam da ne treba evidencija. Treba da svoje hlače, košulje i sportske torbe smatra vlastitim stvarima i onda kad ih treba popraviti. Nije mu se svidjelo što sam ribarsku torbu izgovorila posljednju.
Narednih dana često je radio stvari glasnije nego prije, da ih sigurno primijetim. Namjerno nisam hvalila opran tanjir. Ni on mene nikad nije zvao iz druge sobe da mi čestita što sam pronašla prašak za veš. Bili smo neugodni jedno drugom gotovo čitavu sedmicu. Ipak, polako je prestao pitati gdje stoje predmeti koje godinama gleda.
Mjesec dana kasnije pukla mi je naramenica na platnenoj torbi. Damir je uzeo iglu, pa zastao i pitao želim li da popravi. Pružila sam mu torbu. Šav je bio bolji nego moj. To me još malo naljutilo, a zatim iskreno nasmijalo. Dok je šio, ja sam završila epizodu serije koju sam ranije uvijek samo slušala.