Mladen je posljednjeg dana u radionici donio praznu kutiju za svoje stvari. Nije imao mnogo: šolju, zaštitne naočale, fotografiju odrasle kćerke iz vremena kad je još nosila aparatić za zube. Posao je odlazio u veći pogon, a on u penziju. Bio je tužan zbog ljudi koje neće viđati svakog jutra i zadovoljan što više neće ustajati prije zore. Nijedno osjećanje nije poništavalo drugo, dok nije došla ekipa da snimi njihov oproštaj.

Novinarka je bila ljubazna. Pitala ga je koliko godina radi i šta će mu najviše nedostajati. Odgovorio je iskreno, spomenuo kolege i jutarnju kafu. Na pitanje šta će sada sa sobom rekao je da će prvo nekoliko dana spavati koliko može. Snimatelj se nasmijao, ali novinarka nije bila zadovoljna. Zamolila ga je da govori više o praznini. Mladen je pogledao svoju kutiju. Nije znao kako se praznina opisuje prije nego što se kući uopšte stigne.

Snimili su ga kako izlazi kroz vrata. Onda su ga vratili unutra jer je neko prošao iza kamere. Ponovio je izlazak, ovaj put sporije. Treći put su ga zamolili da zastane i pogleda radionicu još jednom, kao čovjek koji je napušta zauvijek. U toj rečenici bilo je dovoljno istine da posluša. Pogledao je stolove, prozore i mjesto na kojem je godinama stajao. Nije zaplakao. Čuo je novinarku kako tiho pita može li biti malo emotivnije.

Spustio je kutiju. Rekao je da ne zna zaplakati na vrijeme. Njegov mlađi kolega se nasmijao, više od nervoze nego od zabave. Novinarka je objasnila da priča mora doprijeti do gledalaca. Mladen je pitao zašto njegova olakšica ne može doprijeti do njih. Nije mrzio svoj posao. Bio je umoran od njega. Želio je da se oboje smije čuti u istoj rečenici, bez obaveze da od vlastitog odlaska napravi nesreću koju neko očekuje.

Voditelj pogona prišao je i zamolio ga da pomogne ekipi završiti. Mladen je podigao kutiju i rekao da je već odgovorio na pitanja. Nije tražio da se snimak izbriše, niti se proglasio glasom svih radnika. Samo više nije ulazio kroz ista vrata da bi ponovo izašao s boljim izrazom lica. Kolege su mu pružile ruke. Jedan je ponudio da ponesu kutiju zajedno, iako nije bila teška. To je bio trenutak koji ga je gotovo rasplakao, ali kamera je već bila okrenuta drugdje.

U večernjem prilogu ostala je njegova rečenica o jutarnjoj kafi. Gledao ga je kod kuće, sjedeći u staroj trenerci. Kćerka je pitala je li mu teško. Rekao je da jeste i da mu je istovremeno lakše. Nije morala birati koju će polovinu odgovora zadržati. Donijela je dvije šolje, a on je prvi put te sedmice ostavio kutiju neraspakovanu i odlučio da to može sačekati jutro.