Nagradni listić kupile smo dok smo čekale autobus. Maja je rekla da bismo mogle osvojiti dovoljno za večeru koju mjesecima odgađamo. Izvadila je novčanik, ali sam ja već pružila sitniš prodavaču. Rekla sam da ćemo podijeliti ako dobijemo. Ona je odgovorila da ćemo sigurno podijeliti i razočaranje. Presavila sam listić i stavila ga u džep kaputa. Bio je jedan od onih malih dogovora koje ljudi ne zapisuju zato što misle da poznaju jedno drugo.
Dobitak nije bio velik. Dovoljan za nekoliko večera ili za račun koji mi je stajao na frižideru. Kad sam provjerila brojeve, prvo sam pomislila da nazovem Maju. Druga misao bila je da sam ipak ja platila listić. Treća je već zvučala kao objašnjenje: njeno obećanje nije ni bilo ozbiljno, samo smo se zabavljale. Nisam je nazvala. Novac sam preuzela i stavila u ladicu, čekajući da mi vlastita verzija događaja postane prirodna.
Maja je nekoliko dana kasnije pitala jesmo li bogate. Odgovorila sam da nismo. To je tehnički bilo tačno i zato mi je poslužilo. Ona se nasmijala, pa predložila jeftinu večeru kod nje. Donijela sam sok. Dok je sjeckala luk, pričala je kako su joj smanjili sate na poslu. Nisam ranije znala. Sada sam mogla dio novca ponuditi kao pomoć i možda izgledati velikodušno, ali bi to bila još jedna krađa, ovaj put zasluge za ono što joj već pripada.
Izdržala sam do trenutka kada je stavila dva tanjira na sto. Rekla sam da je listić dobio i koliko. Maja je spustila viljuške. Pitala je zašto joj nisam javila. Odgovorila sam da sam sebi govorila kako sam ga ja kupila. Ona nije raspravljala o sitnišu. Ponovila je moju rečenicu s autobuske stanice gotovo bez promjene. Čula sam koliko je jednostavna bila prije nego što sam počela dodavati uslove koji su postojali samo kad su meni koristili.
Vratila sam se kući po njenu polovinu. Maja nije htjela da joj novac prebacim kasnije, jer više nije željela još jedno obećanje. Kad sam donijela kovertu, večera se ohladila. Pitala sam mogu li ostati. Rekla je da može, ali da ne očekujem ugodnu noć samo zato što sam uradila ono što sam trebala odmah. Jele smo tiho, povremeno razgovarajući o običnim stvarima koje su sada tražile više napora.
Prijateljstvo se nastavilo, sporije nego ranije. Svoj dio dobitka potrošila sam na račun, njen nisam pitala na šta je otišao. Nekoliko mjeseci poslije opet smo čekale isti autobus. Prodavač nam je ponudio novi listić. Maja je rekla da ne želi. Nisam je nagovarala na zajedničku šalu koja nam više nije jednako zvučala. Umjesto toga pitala sam hoće li večerati sa mnom. Jasno sam rekla da ovaj put častim ja.