Kad me njegova prijateljica pitala kako se zovem, rekla sam ime svoje kolegice. Bilo je toliko neobjašnjivo da smo nekoliko trenutaka obje šutjele. Zatim sam se ispravila, nasmijala preglasno i dodala bespotrebnu priču o napornom radnom danu. Adnan je stajao pored mene s čašom soka. Nije primijetio koliko mi je neugodno, ili nije znao šta da uradi. To je bio moj prvi dolazak među njegove prijatelje, ljude koji su se poznavali još iz škole.
Njihove rečenice bile su pune imena koja nisam znala i događaja koje niko nije morao objašnjavati. Kad bi se svi nasmijali, smijala sam se i ja, malo kasnije. Adnan je povremeno stavljao ruku na moja leđa, uvjeren da sam dobro. Ja sam odgovarala na pitanja o sebi onako kako sam mislila da bi njima zvučalo prihvatljivo: manje posla koji radim, više knjiga koje navodno čitam, bez priče o tome kako najradije provodim nedjelju.
U kuhinji sam zastala pred sudoperom i pomislila da bih mogla ostati tamo dok se veče ne završi. Adnan je došao za mnom. Pitao je smeta li mi neko. Rekla sam da mi smeta verzija mene koja je upravo u dnevnoj sobi. Nije odmah razumio. Objasnila sam da se toliko trudim dopasti da sam uspjela pogriješiti čak i vlastito ime. Adnan se nasmijao, a zatim prestao kad je vidio da mi treba više od šale.
Rekao je da ih nisam dužna osvojiti jedne večeri. Pitala sam zna li on to stvarno, jer me predstavio kao nekoga ko će se sigurno sa svima odlično slagati. Priznao je da je želio brz, lagan spoj dva važna dijela života. Nije primijetio koliko je toj želji dodao očekivanja. Ostali smo nekoliko minuta u kuhinji, jedući komadiće hljeba koji su čekali večeru, i dogovorili da se možemo vratiti bez obaveze da budem zanimljiva.
Kad smo sjeli, prvi put sam rekla da ne znam o kome pričaju. Neko je objasnio. Jednoj šali nisam se nasmijala, na drugoj jesam. Nisam postala omiljena osoba u sobi. Jedna prijateljica djelovala je nezainteresovano, drugi čovjek pitao me o poslu i saslušao stvarni odgovor. Veče je postalo podnošljivo čim sam prestala pokušavati ostaviti savršen trag u svakoj rečenici.
Na putu kući Adnan me poljubio kraj zatvorene pekare. Rekao je da mu se sviđa moje pravo ime. Naslonila sam glavu na njegovo rame i prvi put se iskreno nasmijala vlastitoj grešci. Kasnije sam neke njegove prijatelje zavoljela, s nekima ostala samo pristojna. Adnan je prestao najavljivati koliko ću se svima dopasti. Kad me predstavlja novoj osobi, kaže moje ime i ostavi mi ostatak rečenice.