Kanta je ostala kraj zida zato što sam čekala da se pod osuši. Bila je stara, s plavom mrljom i krpom prebačenom preko ruba. U galeriji su tog dana kasnili sa svim, pa i s pomjeranjem stvari prije dolaska gostiju. Radila sam na održavanju prostora, a muž je pomagao postaviti rasvjetu. Kada sam se vratila po kantu, oko nje je stajalo četvero ljudi i slušalo direktora kako govori o hrabrom odnosu prema svakodnevnom radu.

Pomislila sam da se šali. Onda je pokazao na krpu i rekao da je njen položaj namjerno ostavljen nedovršenim. Jedna gošća klimnula je kao da upravo razumije nešto važno. Pokušala sam prići i tiho objasniti da je kanta moja, da nije dio izložbe. Direktor se okrenuo, prepoznao me i rekao da ćemo o tehničkim stvarima kasnije. Rukom mi je pokazao prema sporednom ulazu, bez prekidanja priče.

Muž je stajao kod prekidača i gledao prizor s nelagodnim osmijehom. Šapnuo mi je da sačekam, neće valjda dugo. Ali direktor je već pozvao još ljudi da priđu. Na pitanje ko je autor rekao je da se na nekim radovima ne insistira na imenu, nego na iskustvu. U toj rečenici odjednom sam vidjela cijeli prostor: ljudi koji svakodnevno rade bez imena i čovjek koji može od njihovog zaboravljenog predmeta napraviti vlastitu važnost.

Prišla sam, uzela kantu i rekla da trebam završiti čišćenje. Gostima sam objasnila da je jednostavno ostavljena tu. Direktor je pokušao odgovoriti da se umjetnost ne iscrpljuje namjerom onoga ko je predmet donio. Rekla sam da o tome mogu raspravljati bez moje kante, jer mi treba za posao. Neko se nasmijao, neko odmaknuo kao da se cijeli razgovor nije dogodio. Muž je napokon prišao i otvorio mi vrata.

Kasnije mi je direktor rekao da sam mogla sačuvati dostojanstvo događaja. Odgovorila sam da sam mu prvo prišla tiho, upravo zbog toga. On je odlučio nastaviti. Nisam tražila izvinjenje pred gostima niti priznanje da je umjetnost besmislena. Voljela sam raditi u galeriji i znala da mnogo toga ne razumijem. Samo nisam prihvatila da moje neznanje bude unaprijed sigurno, a njegova greška toliko važna da je svi moramo održavati.

S mužem sam kod kuće razgovarala duže nego s direktorom. Rekao je da se bojao za posao. Razumjela sam taj strah, ali sam željela da razumije i moj umor od čekanja dok drugi završe govoriti o mom radu. Kantu sam sutradan obilježila svojim imenom. Kolega je rekao da sada izgleda još više kao umjetnički predmet. Nasmijala sam se i dodala vodu, dovoljno da mu ne padne na pamet da je izloži.